Sama u praznom bračnom krevetu dok muž gleda tv u dnevnoj sobi, tačnije spava tamo već 3 meseca od kako mi je otkriven rak jajnika.
Osećam da sam za njega već mrtva, danas sam slučajno čula razgovor sa njegovom mamom i snajom, već prave planove da rentaju 2 sobe studentima kad me ne bude i da novac od jedne sobe ide mami a drugi snaji za dete. Kao da jedva čekaju da me ne bude, i više me šokiralo to ponasanje nego sama dijagnoza. Kao da sam odjednom prestala da postojim. A imam jos par meseci ili godinu života, kako je tako ljubav nestala. Kao da imam šugu a ne rak.
Samo želim zagrljaj i da zaspim pored njega misleći da je sve kao pre 3 godine kad smo se tek venčali a ja maštala o sreći i deci. Da zavaram mozak pa da na trenutak zaboravim na rak. Izderao se na mene da se gubim, da sam dosadna i da gleda tv a ja ga čekala da dođe sa posla da probam da mu se približim.