Toliko sam razočarana da ne znam odakle da počnem…Jedna Bosanka, koja trenutno živi van BiH, odlučila je da putem Interneta podijeli svoju ispovijest, želeći istodobno da zadrži anonimnost. Evo o čemu je riječ i šta ona piše:– Toliko sam razočarana da ne znam odakle da počnem…
Ovako, uskoro trebam ići svojima u Bosnu, a inače živim u inostranstvu. E, sad sam ja podigla sa muževljevog računa 150 eura da kupim poklone svojima – mami, tati, bratu i seki. Da skratim, ovaj moj se naljutio na mene. A dobro radi, posao mu dobar, sve OK. Čak, štaviše, mi njegovim, koji isto žive ovdje u inostranstvu, stalno materijalno pomažemo, dajemo.
Oni isto također dobro rade, plate su im troduplo veće nego u mojih roditelja i opet mi njima pomažemo i dajemo. Npr. kad se auto pokvari mi pola platimo, a popravak je oko 500 €, skoro su kupatilo radili, koje je isto koštalo dosta i mi smo pola dali. To je samo primjer, a ja ne mogu svojima kupiti nešto, a da on se ne napuše ili njegovi?!
Ne znam šta da napišem, pa kakvi su to ljudi, Bože?! Ja kažem hoću bratu uzeti nešto, a on će ti meni… pa radi tvoj brat! Ja sam mu rekla, pa rade i tvoji, pa im se daje. Još se buni kad odem dole što ću biti sa svojima 5 dana, sa svojim roditeljima koje ne vidim po godinu, a njegove gledam svaki dan. Šta biste Vi na mom mjestu? Hvala Vam na odgovorima i molim anonimno.
Podijelite ovaj članak
Pismo bh. dijasporca: Muka mi je da se osjećam kao bankomat kad dođem u BiH
Na portalu “BHDijaspora.net” objavljeno je pismo neimenovanog državljanina BiH koji živi van svoje domovine, a u kojem je iznio svoje ogorčenje.
Pismo prenosimo u cjelosti:
“Umoran sam više, kad god dođem u domovinu osjećam se kao bankomat, svi od mene nešto traže, toliko raširenih dlanova, pogleda i molbi. Kao da nama na granama rastu.
Muka mi je od rođaka koje nisam znao, od članova porodice kojima sam odjednom važan. Svi me žele pozdraviti, zagrliti i ogrebati se barem za njemačke slatkiše. Kao da u Bosni slatkiša nema. I tako je uvijek, od prvog dana mog odlaska u Njemačku.
Jedva čekam da dođem kući, da vidim najbliže, da se sjetim djetinjstva i mladosti, a onda, svaki put isto. Glupa pitanja i suptilno pružena ruka. Stvarno kao da nama padaju s grane. A država, kao da se trudi da nam omrzne. Svaki put je sve gore, svaki put mi se smuči kada dođem kući.
Sve je gore i gore. Pa barem puteve da poprave. Barem da one kućice na granicama liče na ljudske, a ne životinjske nastambe. I oni ljudi na carinarnicama. Čim vide da dolazimo iz dijaspore…
Uh! Domovino, sve si manje domovina A moj grad sve više ne liči na sebe. Nema vode. Da ne povjeruješ. Nema vode, a voda kapa sa svih brda oko šehera! Pa po vodi smo poznati u svijetu, imamo Unu, Drinu, Neretvu, Sanu, Bosnu, Vrbas, Trebišnjicu imamo. Imao Jalu, Spreču. Imamo Rakitnicu. Sve ih imamo, a vode nemamo.
Svi se žale i nikome nije dobro. Ništa ne valja i ništa neće biti bolje. Muka mi je od tih priča dok su oranice zapuštene, muka mi je od tih priča dok se šume bjesomučno sijeku i uništavaju. Povraća mi se od neradnika i žalbenica dok su kafane pune. Pa svi jedva čekaju da se sunce pojavi na nebu da se bašte iznesu na ulice i da se pije kafa. Pun grad nekakvih bašti! Nasred ulice ih iznijelo…
Muka mi je i dugo razmišljam. Ima li smisla dolaziti više ovdje. Svaki put ista priča i svaki put sve je gore. Domovino, šta radiš da od nas napraviš svoje najveće investitore? Zašto se trudiš da nas otjeraš? Domovino, sve si manje domovina. Tužan sam”.